Želja, kao i sve drugo od čega smo satkani, nije ni dobra ni loša. Zavisi kako gledamo na nju.

Pošto smo ljudi, izvajani na način koji nam pruža mnogo, u našoj je prirodi da hoćemo nešto više, bolje. Naravno, to je više i bolje samo u našim glavama ali svakako jeste nešto drugačije. Naš um može mnogo, a više od svega može mnogo da mašta. Da želi.

Imati želje je deo ljudskog bića. Znam, trebali bi se od toga odvojiti jer su ona uzrok naših patnji, budistička gledišta dosta govore o tome. Ali šta da radimo mi koji ipak ne želimo da se odvojimo od svojih želja? Želje su nekako lepe, privlačne. One su naša motivacija, deo su naših maštanja, deo su naših planova.

 

E pa baš u tome je poenta, tu nastaje problem. Želje jesu lepe ali one nisu deo našeg sada i ovde. One su deo naše budućnosti koju priželjkujemo. Zato nam stvaraju patnju. Dolazi do razmimoilaženja sadašnjeg i zamišljenog stanja.

Ali možemo imati želje i pritom ne patiti. Uslov za to je prihvatiti sada i ovde. Ako možemo da budemo dovoljno snažni da prihvatimo naše sada i ovde, onda možemo raditi na ostvarivanju naših želja bez da nas one muče.

Da bismo bili sada i ovde, treba da prihvatimo ono što jeste. Ne ono što bismo voleli, ne ono što drugi od nas očekuju, ne ono što je bilo. Ovo ne znači da se mirimo sa sadašnjošću već da je sagledamo i prihvatimo takvu kakva jeste. Bez ljutnje, kao i bez žaljenja. Samo kao faktičko stanje. To je ponekad teško, znam.

 

Biti zahvalan je nešto što omogućava da prihvatimo ono što jeste. Da bismo bili zahvalni, treba da osvestimo sve naše blagoslove. To zahteva rad i posvećenost. Najpre, razmišljajte o tome. Kažu da je za sticanje neke nove navike, neophodno minimum 21 dan. Probajte da 21 dan razmišljate o vašim blagoslovima. Ako ih zapisujete, još bolje. Šta god je vama važno. Ali polako sa ovim blagoslovima. Ne žurite. Uzmite u obzir SVE ono što jeste. Napravite spisak svih preduslova koje čine trenutak u kojem se nalazite. Ako mislite da se bilo šta podrazumeva, samo zatvorite oči na 10 sekundi. I onda zamislite da kada ih otvorite i dalje bude mrak… nije prijatno, zar ne? Međutim, to je svakodnevica za više od 36 miliona ljudi u svetu. 36 miliona. Vi ste bolji?

Ovim procesom menjamo naš fokus. Dovodimo u svesno stanje SVE ono što jeste. Osnažujemo naše biće. Vrednujemo sebe sve više i sagledavamo nepreglednost naših mogućnosti. To je temelj.

Tako shvatamo da je naša želja višak, a ne nedostatak. Imamo mnogo, već sada i ovde. Sadašnji trenutak je takav kakav jeste i treba prihvatiti njegovu nesavršenost.

 

Dakle dok nešto priželjkujemo, a ne vezuje nas – dobro je. Ta želja ne sme da umanji značaj trenutnim blagoslovima. Time samo pravimo veći jaz. Želja postaje snažnija, a trenutne okolnosti još slabije. Ove dve struje nas udaljavaju od našeg doživljaja realnosti čime mi postajemo rastegnuti, nezadovoljni. Gledamo čas na jednu, čas na drugu stranu čime nam naša realnost postaje sve neprijatnija. Smanjivanje značaja želja i povećanje značaja trenutnog – stvara balans. Približavamo se sredini. Ono kako sagledavamo sadašnji trenutak treba da bude naša snaga, naš oslonac. Dostizanje želja je jedino tada moguće. Naša realnost će se svakako promeniti. Svakodnevno se menja, a posebno je to vidljivo na duže snaze. Ako nemamo sadašnji trenutak kao naš oslonac, skliznućemo prema nekoj strani disbalansa. S jedne strane jurnjava za željama je nemoguća bez jakog oslonca. To je kao da se penjete idući kroz blato. Propadate. S druge strane, ako idemo ka negativnom, tj.sažaljevamo se, to nas usisava i dobija na snazi jer preuzimamo ulogu žrtve. Drugačiji je osećaj, ali opet idemo kroz blato. Zato samo sada i ovde je važno. Ne umanjujte njegovu vrednost, već ga iskoristite da krenete ka vašim željama. Sve na ovom svetu je tu s nekim razlogom i želi da bude od koristi. Često je to teško prihvatiti, a najlakše je ovo napisati. Znam. Ali ipak! Ipak, ono što neosporno JESTE je da imate ovaj momenat vašeg života. Ne umanjujte ga već mu podarite snagu. I on će vas voditi ka sledećem. Samo takav momenat će vam dati dasku da plovite po talasima, u suprotnom propadate u vodu.

 

Kao što kaže P.Koeljo u jednom videu na koji sam (kao slučajno) naišao pišući ovaj tekst:

„hrabrost je prvi duhovni kvalitet koji morate da imate“

A naše želje? Naše želje su tu. Čekaju. A one se mogu ostvariti jedino na jakim nogama. A kada osvestimo ono što imamo, bićemo u stanju da se zaista potrudimo da ostvarimo ono što želimo. I to sa stavom „da probam pa šta bude“, jer to nas odvaja od želje, jer to nam daje stabilnost. Jer tada nas neće oboriti poraz, niti ćemo se uplašiti uspeha. Jer ćemo vremenom shvatiti da nikako ne možemo biti na gubitku.

Kako to ne možemo biti na gubitku?

Jednostavno, vremenom će vam želja, kao neki zamišljeni cilj, biti sve manje važna. Tako što vrednujući svoje biće, svoje blagoslove, čovek počne da ceni šta? – svoje vreme. Takvim pristupom, tokom rada na ostvarenju želje, ustvari počinjemo da se menjamo mi sami. I to na način koji suštinski treba našem biću. Tada nismo u budućnosti, zamišljajući momenat kako ostvarujemo svoj cilj, već smo sve vreme tu. Imamo u vidu svoje trenutno stanje i posmatramo kako se menjamo. To čini da ustvari sam proces ostvarivanja želje bude čaroban. Sav vaš trud zapravo odmah daje rezultate, sad i ovde. Vi se svakog časa dopunjujete, menjate na način koji prija vašem biću. Vi, radeći na ostvarenju svoje želje zapravo počinjete da volite sebe. Tako da ne može da ispadne loše. Uvek ste na dobitku.

 

Kao što rekoh, ovakvim pristupom možemo raditi na ostvarivanju naših želja bez da nas one muče upravo sada i ovde. Ne moramo da jurimo naše želje. U tom slučaju, želja nas ne iscrpljuje već nas ispunjava. Ako zapravo osvestimo i zahvalimo se na samoj mogućnosti da radimo na ostvarenju našeg sna, onda prihvatamo sve što sledi – kao igru. Kao višak, a ne nedostatak. Prihvatamo da smo neko svoje vreme, koje je nepovratno(!), uložili u nešto što nas je činilo srećnim, što nas je (iz)gradilo – pre svega iznutra, a možda bude i spoljnih efekata. I tada se zahvalimo i krenemo dalje. Sa ostvarenom željom ili bez nje. Najčešće, ustvari, ostvarimo nešto potpuno treće što nismo mogli ni da zamislimo, a što nam je zaista trebalo.