…i zašto je to ponekad sasvim dovoljno
„Ne znam šta da pričam.“
„Nemam konkretan problem.“
„Samo se osećam… čudno.“
„Sve mi je ‘ništa’.“
Ove rečenice često čujem na početku psihoterapijskog procesa.
Ljudi dolaze, a onda se iznenade — ne osećaju jaku emociju, ne mogu da objasne razlog, a opet znaju da nešto nije kako treba.
I znate šta?
To je u redu.
Ne moraš imati dijagnozu.
Ne moraš imati jasan cilj.
Ne moraš doći „sa temom“.
Nekada ti samo treba da neko bude tu
Ne da te analizira.
Ne da ti da savete.
Ne da rešava tvoje dileme.
Nego da sedi sa tobom. U tvojoj tišini. U tvom osećaju zbunjenosti.
Da se ne uplaši kada ti je teško da kažeš šta osećaš.
Da možeš da podeliš bilo šta, a da ne dobiješ odgovor: „Ma to ti je samo faza.“
Jer nije uvek „samo“.
Nekada je to prvi sloj nečeg mnogo dubljeg.
Iskustvo pre reči
U geštalt psihoterapiji verujemo da telo, dah, pogled, tišina — sve to govori.
Nekada pre reči dođe uzdah.
Nekada dođe suza.
Nekada samo pogled u prazno — koji traje dovoljno dugo da se nešto pomeri unutra.
Zato… čak i ako ne znaš šta bi rekao — možeš da dođeš.
Ako si umoran od objašnjavanja
Možda ti je dosta toga da uvek budeš „snažan“.
Možda ti se više ne priča. Možda samo želiš prostor u kojem ne moraš da se praviš da si okej.
Upravo to je ono što psihoterapija može da bude: prostor gde smeš da ćutiš. Gde neko čeka s tobom. Gde ne moraš odmah da znaš.
Zavoli svoj dan.
I kad ne znaš šta s njim da radiš.
I to je deo puta.