Čuveni Paulo Koeljo kaže da svaki čovek ima svoju „ličnu legendu“ tj.razlog svog postojanja, svoju svrhu. Ako pratimo ideju „živeti svoju svrhu“ onda mi se čini da imamo najmanje dva pristupa realizaciji ove ideje. Podelio bih to na:

put „preko trnja do zvezda“ i put „po trnju i zvezdama“.

 

Za većinu, živeti svoju svrhu je isto što i učiniti sve što je potrebno da bi se ostvario cilj. To je put „preko trnja do zvezda“. To je put gde se živi zbog cilja. Cilj postaje svrha. Takav cilj je obično nametnut društvenim normama, porodičnim očekivanjima i ostalim spoljnim faktorima. To je životni stav blizak verovanju da je život borba, da moraš da daš poslednji atom snage ako želiš da uspeš. Odnosno bolje rečeno, da te smatraju društveno uspešnim. Konstantno se upoređuješ sa drugima. U jednom trenutku ne možeš više. Tu si gde si, a ostali nastavljaju da trče. Moraš da zaključaš svoje snove jer ti društvo nameće verovanje da si samo deo mase. Smatraćeš da si poražen i da su bili u pravu svi koji su ti govorili da je život surov. Nastavićeš niz i tome ćeš učiti svoju decu, ako nisi naučio lekciju.

Podjednako je loše kada iz straha da ne budemo društveno uspešni, prihvatimo neki predloženi cilj koji je siguran, bezbedan. Utabanu stazu koja vodi do lagodnog života. Izgubljeni smo na tom putu, vođeni drugima što je i normalno jer to u suštini i nije naš put. U svakom slučaju, kada se ide putem „preko trnja do zvezda“ sam put uopšte nije bitan. Slepi smo za sebe na tom putu. Data nam je „check lista“ koju treba da ispunjavamo, data su nam očekivanja, prolazna vremena naše konkurencije i nagrada koja nas čeka na kraju. Međutim, zaboravlja se da je ostvarenje cilja praktično samo trenutak. A put do cilja je život. Zato nemojte živeti za trenutak, živite život.

 

Kao što kaže Leo Babauta: „Pronađite zadovoljstvo u svakom koraku. Vi ne radite to da biste na kraju stigli do nekog divnog mesta. Svaki korak može biti zadovoljstvo, trenutak za osmeh i zahvalnost. Kako je divno biti tu gde jeste.“

Živeti svoju svrhu je bitno samo za pojedinca, na tom putu osoba vodi „borbu“ samo sa sobom. Ali to i nije „borba“ jer u slučaju življenja svoje svrhe osoba može da prepozna nešto dobro u svemu na svom putu. To nije put „preko trnja do zvezda“ već na tom putu naizmenično ima oba, pa bih to nazvao „po trnju i zvezdama“. I osoba sve prihvata. Plače i smeje se. Uživa i očajava. Put je važan, cilj samo daje neki fokus. Ako se sve podredi ostvarenju cilja, onda je to robija. To je dokazivanje drugima, a ne sebi.

Živeti svoju svrhu je svrsishodno samo kad se sledi sopstveni put u kojem nema takmičenja sa drugima, upoređivanja, merenja prolaznog vremena, broja diploma ili medalja. Trud proističe iz ljubavi prema sebi i onoga u čemu smo se pronašli. Kao što kaže jedan lep citat: „Jedina osoba od koje treba da bude bolji, jeste osoba koja ste bili juče.“ Svako poređenje je besmisleno jer tada osoba ne razume vrednost svog puta, tj. svih samo njemu namenjenih izazova, učitelja, nagrada… Jedinstvenost i neponovljivost onoga što osoba postaje na svom putu je najveći mogući uspeh, najveća nagrada. Ovo je ujedno i najveći izazov, najveća prepreka,  jer je potrebno veliko samopouzdanje da sami postavljate svoje lestvice i vrednujete svoje uspehe. Ali i to se uči, još ako imate nekoga ko vas razume i podržava tada definitivno krenite svojom stazom.

 

Vejn Dajer je to ovako napisao: „Kada prevaziđete nivo ishoda, primetićete da vam više nije stalo do izvlačenja koristi iz svega. Misli, osećanja i ponašanje sve više vam se usredsređuju na ispunjenje životne svrhe. Prevazići ćete shvatanje da su uspeh, dostignuća i stremljenje ka dobiti smernice ka ostvarenju vaše životne misije. Umesto toga, svaki trenutak svog života proživite punim plućima i ispunite ga ljubavlju. Svrha zauzima primat, a vas preplavljuju radost i unutrašnja harmonija budući da ste shvatili da božanskim proviđenjem opravdavate razlog svog boravka na zemlji. Kako je to Mišel da Montenj jezgrovito izrazio: Veliko i slavno remek delo čoveka ogleda se u načinu življenja sa svrhom.

U tome je poenta. Zašto se računa samo stizanje do vrha? Lepota treba da bude u onome što radimo i pomeranju sopstvenih granica. Psiholog Mihail Litvak divno kaže: „Dobro je kad čovek može da kaže o sebi sledeće: “Ja se bavim samo pokušajima da ostvarim svoje snove.” To je to. Zar nije divno biti na putu za ostvarenje svojih snova?

 

Ako mi se ne sviđa put do moga cilja, ne želim da ga ostvarim. Ako idem putem koji ne volim, kada stignem do svog cilja on mi više ništa neće značiti. Ja ću biti čovek koji ne želim da budem, put će me promeniti na način koji mi se ne sviđa. Tu cenu stizanja do cilja ne želim da platim. Previsoka je.

Ja biram put. A cilj? Cilj je samo deo mog puta, ne njegova svrha.