Terasa. Ograda na terasi. Navikli smo na ograde. Razum nam govori da smo bezbedni jer je ograda tu. Najčešće tu ogradu i ne pipnemo, ali smo sigurni dok je ograda tu.
Koliko takvih ograda smo stvorili oko nas? Koliko ograda nosimo u sebi? Na koliko njih smo se navikli da ih praktično i ne primećujemo? I najvažnije, koliko tih ograda nam uistinu koristi?
Psiholozi kažu da je strah jedna od primarnih emocija, urođena. Strah pravi ograde. I znate šta? To je u redu. Da. Pitanje je samo da li smo svesno pristali na neku ogradu i prija nam da je tu ili je ta ograda ustvari bedem koji nas sputava da krenemo dalje, da se razvijamo, da se osećamo bolje, da živimo.
Strah je deo našeg celokupnog bića. Nije svrha straha da uništi tu celinu, a samim tim i sebe. Naprotiv, strah želi da sačuva celinu. On je tu da zadrži postojeće stanje stvari, to je njegova uloga. I ne treba da ga mrzimo zbog toga. To postojeće stanje stvari smo sami stvorili. Ako je to stanje u međuvremenu postala ograda, nije strah kriv za to. Ako je nekome, nažalost, nametnuta neka ograda, strah vam samo govori da treba da se suočite sa ogradom. Strah je neprijatan (o, itekako) ali to je energija koja osvešćuje neophodnost donošenja odluke.
Strah je istovremeno i blokator i pokretač. Na nama je da odlučimo kako ćemo iskoristiti tu energiju, taj znak da pripazimo jer nešto možemo promeniti. Strah nam samo stavlja do znanja da smo stigli do neke naše ograde. A na nama je da zakoračimo, da srušimo tu ogradu. Ako hoćemo. Treba da odlučimo da li nam ta ograda prija i prihvatamo je tu gde jeste ili rušimo ogradu i krećemo u nepoznato, krećemo u drugačije viđenje stvarnosti. Obe odluke su u redu, ako zaista odlučimo iz duše. Takođe, svaka odluka imaju svoju cenu ali to je već druga tema.
Ljubav je opozit straha i vidi dalje od ograde. Ljubav je osnovna snaga naše duše. Njena energija. Vi osećate da treba nešto da promenite, instinkt vam govori da pokušate drugačije. Duša govori na različite načine. Problem je što to ne vidimo dovoljno jasno, što pokušavamo razumom da smestimo u neku novu komfornu zonu. Još ako postoji ograda koja nam stvara osećaj sigurnosti, onda možemo da probamo nešto novo. Ali to tako ne funkcioniše. Ljubav može da vas vodi samo ako volite sebe, a to između ostalog znači da verujete vašem unutrašnjem JA.
Strah vidi samo ogradu i ukazuje da smo blizu nje. Kada preskočite ogradu, put se nastavlja. Vaš horizont postaje drugačiji. Tek tada postajete svesni promene i vidite šta ste to dobili. Dobijate snagu koja se hrani smeškom na vašem licu i imate osećaj da vaša duša diše. Tek tada uviđate put ispred vas. Vidite i prepreke ali sve to posmatrate s osmehom, jer je to vaš pravi put. Tek tada postajete svesni svoje hrabrosti, samopouzdanja i veličanstvenosti vašeg ličnog puta. I tada se okrećete prema ogradi. Vidite je daleko. Pored svih prijatnih osećanja koje imate, osećate i taj strah pored vas. On je i dalje tu ali je drugačiji. Shvatili ste njegovu ulogu i naučili ste kako da iskoristite njegovu moć.
Šta tada kažete strahu pored vas? Ko vas je pokrenuo? Ko vam je pomogao da shvatite koliko ste značajni? Ko vam je pomogao da osvestite šta ustvari hoćete? Sad kad ste pobedili sebe, ima li nepremostive ograde?