Kada se događaji ne odvijaju kako smo zamislili ili kada se ništa ne događa, treba održavati veru i nadu (neki bi rekli vibraciju :)). U suprotnom iskazujemo sumnju u sebe, u Boga, i onda negiramo ili usporavamo proces.
U svakom slučaju smo na dobitku jer u tom trenutku dok imamo vere i nadu, imamo i lep trenutak. To je kao vatra koja nam omogućava da nam bude toplo.
Ako događaji na kraju ne rezultiraju na način u koji smo verovali i čemu smo se nadali, to ne znači da smo bili u zabludi. To ne znači da sledeći put ne treba da verujemo. Teško je to prihvatiti jer ne želimo da opet izgorimo. Ne želimo da se uzalud nadamo. Ali bez nade i vere mislim da nije moguće lepo živeti. Zato što se onda prepuštamo stihiji. Bez nade i vere gubimo motivaciju. Lutamo i nigde ne stižemo. Nismo mirni gde god da smo.
Nadati se i verovati, ne radi se zbog očekivanja. Radi se zbog lepog osećaja koji nosimo u sebi u tom trenutku. Možda ću se sledećeg dana razočarati, ali bolje je nadati se i izgubiti nego ne nadati se uopšte. Jer onda gubimo dvostruko. Gubimo u sadašnje m trenutku, kao i sledećeg dana. Tako onda gubimo bilo kakav osećaj. Zatvaramo se u oklop samo da ne bi bili povređeni. A znamo da, ako ne dozvolimo porazu da uđe, istovremeno zatvaramo vrata i pobedi. Izbegavamo da vodimo bitku, pre nego što je ona i počela.
U tom oklopu ne možemo da rastemo. Dobijamo tako malo od života, taman toliko da možemo da dišemo. U oklopu se ništa ne događa. Tok života se zatvara, energija ne može da teče. Sve se svodi na minimum. Ne pamtimo čak ni dane koje živimo, jer nemamo po čemu da ih se sećamo. Sve je jednolično, monotono i počinjemo da rđamo. Kao i sve ostalo što truli i rđa ako se ne upotrebljava.