Zato što tada imamo taj nedefinisan osećaj ispunjenosti, tada znamo da smo vredni čuda života.
Kada živimo svoju svrhu, to je put kao i svaki drugi. I dalje postoje bolji i lošiji dani. Razlika je u tome što je naše srce prisutno na tom putu. Tada je sve što radimo u životu deo „dobre borbe“. Počinjemo da živimo entuzijastično i sa zadovoljstvom. Dešavaju se porazi, dešavaju se boli i tuge. Oni su sastavni deo života i iako ne razumemo zašto se dešavaju, oni su tu sa razlogom. Nekome su lekcija, nekome skretnica, a nekome novi početak.
Tada tuge i boli prolaze brže. Naizgled podnošljiva patnja je mnogo kobnija za nas. Ona nas vuče godinama, korodira našu dušu bez naše svesnosti da se to dešava. Sve do jednog dana kada sebe više ne možemo da spasimo od ozlojeđenosti i to nas onda prati do kraja života.